Kada smo krenuli na prvi trening Crvene Zvezde secam se da nas je vozio Obradovicev otac u "Golf" trojci.... Pamtim i dan danas ceo put i moje ushicenje kada sam ugledao veliku tablu sa natpisom Beograd..Kako smo se blizili Marakani bio sam sve nervozniji i onda kada sam ugledao stadion koji sam do tada gledao na televiziji i na svom posteru u sobi preko celog zida mislio sam da je vreme stalo...

Gledao sam ga kao alpinista Mont Everest koji zeli zarko da osvoji...Bio sam uplasen, docekao nas je trener Konstantin Djuric odveo do svlacionice koja je bila smestena na jugu Marakane gde su bili i pomocni tereni gde smo trenirali...Predstavio nas je saigracima...Zaduzili smo opremu kod ekonoma...Ali taj osecaj kada sam obukao majcu za trening i kada sam pogledao grb Crvene Zvezde  nikada necu zaboraviti...Ljubav na prvi pogled......

Stadion je bio udaljen nekih deset minuta voznje biciklom...Posto su mama i tata radili ja sam morao sam da se snalazim  pa sam tako  sa svojom "Ponikom" zurio posle skole na trening...Bila je to po mnogim mestanima Uba jedna od boljih generacija koja se formirala...Bili smo jako dominantni u Zapadnoj Srbiji i brzo se proculo za nas...Tada sam prvi put dobio poziv tacnije nas pet pozvani smo za reprezentaciju Zapadne Srbije...Gde sam potom sticajem okolnosti i karakteristikama koje su me krasile (borbenost,pozrtvovanje) dobio kapitensku traku...Na nesrecu ta se generacija brzo razisla....Milos Obradovic i ja smo otisli u Crvenu Zvezdu, Darko Rakic, Rados Kadijevic, Nikola Marinkovic (Radnicki Obrenovac) , Raca Petrovic, Nemanja Matic(Radnicki 1905) , Sasa Misic(Partizan) .....

I tako je sve pocelo, prvi trening kod pokojnog Nikole Miljkovic kome sam i dan danas zahvalan na svemu....On je bio taj koji je mnogo doprineo tome da kasnije ostvarim snove koje sam sanjao a koji su izgledali tako nedostizno...Toliko sam voleo fudbal da sam zeleo da trening vecno traje a svaki put kada sam trebao da idem na trening imao sam one leptirice u stomaku kao kada se zaljubite i kada nestrpljivo cekate da vidite tog nekog....Eto toliko sam voleo fudbal...Jednog dana posle izvesnog vremena od pocetka treniranja bio sam u kuci, tacnije svi smo bili...Neko je pozvonio na vrata, otac je otvorio i cuo sam meni poznat glas "Gorane koristi desnu nogu", "Gorane bolja kordinacija"!!!.....Bio je to moj trener....Rekao je mojim roditeljima da sam izabran u tih dvadeset decaka koji ce biti registrovani kao najmladja grupa u FK Jedinstvo Ub....Bio sam tako ponosan na sebe...Odzvanjalo mi je u glavi...Uspeo si!!! Poceo sam da zivim svoj san.......

Secam se da sam cekao rano da otac ode na posao da bih mogao da odem do ostave i obucem njegove kopacke "Brasil" nije mi smetalo sto su bile 10 brojeva vece....Znao bih u njima da setam po dvoristu ceo dan mastajuci da sam na nekom prepunom stadionu...Otac nije voleo da mu se diraju kopacke,

bile su uvek uredno namazane tada popularnim Imalinom tako da sam stalno pre nego sto se vrati sa posla morao da ih namazem i vratim na isto mesto na polici gde su bile da ne bi primetio...Kada su roditelji i sami shvatili da imam veliku zelju da budem sportista i da sam znao danima da molim da dobijam batine i placem samo zato da me upisu u skolu fudbala na kraju su popustili...Secam se da me je otac odveo i da je bilo mnogo dece i da je od nas tridesetak trebalo da se izdvoji dvadesetero koji bi trebalo da budu petlici(najmanji uzrast)u FK Jedinstvu Ub...Inace u Jedinstvu su stasali igraci poput Dragana Dzajica,Duleta Savic sadasnji aktivni  igraci Nemanja Matic,Radosav Petrovic....

Sve je pocelo u jednom malom selu nadomak mog rodnog mesta Uba....Mesto se zvalo Zvizdar tu bi svi provodili svoje letnje raspuste...Bilo je mnogo dece a samim tim je bilo stalno prisutno i njegovo visocanstvo fudbal....Inace nikada nisam imao pritisak od svojih roditelja da se bavim fudbalom ili nekim drugim sportom iako je to bila fudbalska porodica,pocev od mog dede,drugog dede,oca....Voleo sam fudbal sam od sebe,ustvari valjda su tada nastupili na snagu geni....Moj otac je bio uspesan fudbaler u to vreme u saroj Jugi igrati 3 ligu ili cetvrtu je bilo isto kao danas biti u nasoj najacoj ligi....Secam se da je poceo da igra bas za to nase malo selo Zvizdar koje je u tom trenutku bilo dosta poznat klub u regionu zapadne Srbije..Nisam propustao ni jedan njihov trening ili utakmicu...Bio sam srecan i kada trcim po lopte koje odu iza gola...Bio sam srecan samo da dotaknem loptu...I tada sam poceo da sanjam...Da mastam...Niko nije moga da mi zabrani to,da ukrade moje vreme kada legnem da spavam i zaspim mastajuci kako igram pred punim stadionima...Kako igram za svoju zemlju...Koliko puta sam se samo preznojio od napada adrenalina dok sam mastao i tonuo u san....

Pa da pocnemo.....Na ovu ideju sam dosao samo iz jednog razloga a on jednostavan malo i otrcan ali iskren...zelim svojom pricom da pomognem mladim narastajima kako ne treba razmisljati i raditi u zivotu ako se odluce da se profesionalno bave fudbalom ali i ostalim sportovima koje traze mnogo odricanja za sam vrh...samim tim sto sam iskusio biti na samom vrhu a isto tako biti dole....Za vecinu ljudi koji prate fudbal i nisam toliko anoniman ali za ostale bio bi red da se predstavim...Goran Adamovic nekada velika nada i talenat srpskog fudbala a sada neko ko moze samo da pomogne mladim ljudima koji zele uspeh.....