U kampu smo bili nekih 10 dana, na dan kada je trebao da se objavi spisak imali smo prijateljsku utakmicu sa Zemunom...Igrao sam celo drugo poluvreme, na svojoj prirodnoj poziciji "stopera" odigrao sam nekih 40 minuta, poslednjih 5 min selektor me prekomandovao na "levog beka"...Imao sam jedan malo ostriji duel sa napadacem i cuo selektora kako uplaseno govori "Polako nemoj sad da se povredis "....Vec tada sam znao, ne namerno da idem na kvalifikacije u Letoniju...Uvece smo imali sastanak, Selektor je drzao papir u rukama i citao igrace koji putuju...Bio sam prvi na spisku, prvo sam okrenuo tada trenera Zorana Milinkovic i sopstio mu a posle roditelje i brata...Mislio sam da sanjam, da je sve to samo lep san....San iz kojeg nikako nisam hteo nikada da se probudim...Rano smo dobili uredno spakovane torbe za put, dvoje pari kopacki Loto...Morali smo da nosimo Loto kopacke jer je takao bilo u ugovoru...Ja mislim da tada niko nije nosio Loto kopacke u svojim klubovima i niko nije bio naviknut...Onda smo dosli na ideju da na kopacke koje vec nosimo samo odsijemo znak i nalepimo Loto logo...Svi smo tada to uradili kod popularnog trgovca sportske opreme Bukija u Batajnici...Svi smo imali Nike, Adidas, Puma....Ali sve su tada bile sa znakom Loto....Prvi put sam leteo avionom, za divno cudo nisam imao nikakav strah, let je prosao brzo i bez poteskoca...Smestili smo se u hotel u centru Rige....Polako sam osecao nervozu...Organizam me spremao zs nesto veliko sto tek treba da usledi....

Onda se desilo nesto sto cu ceo zivot pamtiti...Bio je Ponedeljak, zavrsilis mo trening, istusirao sam se, brisao peskirom i u tom trenutku u svalicionicu ulazi trener Zoran Milinkovic,svi smo seli i cekali sta ima da kaze...Poceo je sa recenicom "Postali smo veliki klub,od danas imamo reprezentativca Srbije i Crne Gore"...Gorane cestitam, pozvan si za reprezentaciju do 19 godina.!!!! Bio sam u soku, svi su poceli da me grle da cestitaju....Ja nisam znao sta da kazem, zvao sam roditelje da im saopstim vest, svi su bili presrecni...Sutradan sam spakovao stvari otisao na prozivku na Kosutnjak, u hotel Trim.....Poznavao sam vecinu igraca , secam se da su svi pozvani bili iz Crvene Zvezde, Rad, Partizan, Celzi.....Jedino sam ja bio pozvan iz 3 Lige sto je bilo jos vece priznanje za mene....Prvi sastanak je protekao tako sto je Selektor Mijo Radulovic rekao da od nas 30 samo 22 ce ici na kvalifikacije u Letoniju...Da budem iskren nisam se previse nada da cu ici na zavrsnicu, ali sam potajno verovao..Konkurencija je bila velika...Nenad Tomovic, Nemanja Pejcinovic, Slobodan Rajkovic, Andrija Kaludjerovic, Milos Bosancic....Bio sam srecan sto sam tu, bio sam izabran u 30 najboljih igraca u zemlji, taj osecaj kada imas opremu na sebi svoje zemlje je neprocenjiv.....Polako su moji snovi poceli da se ostvaruju

Ostala su 5 kola do kraja prvog dela sezone, imali smo veliku prednost u odnosu na drugog...Tada je izasao novi model Nike Total 90, toliko su mi se svidjale da sam seo na autobus i otisao u prodavnicu u Knez Mihajlovoj samo da ih vidim i dotaknem...Kada sam stigao stao sam pored njih, gledao sam ih kao malo dete kolace u izlogu poslasticarnice...Cena je bila 27 hiljada a moja palata je bila 35 hiljada...Rekao sam sebi cim primim platu da cu ih uzeti pa makr nemao posle za osnovne potrebe...Tako je i bilo u petak dan pred utakmicu sa Sindjelicem primili smo platu, seo sam na autobus i pravac Nike Shop, tesko sam se rastao sa 27 hiljada ali u isto vreme sam bio jako srecan....Verovali ili ne obuo sam ih prvi put sutradan na utakmici, zuljale su me, stopala su me bolela ali sve je to nestalo

kada sam iz slobodnog udarca sa nekih 35 metara dao gol...U medjuvremenu stvari sa devojkom sa kojom sam bio vec dve ipo godine u vezi pocele su da se komplikuju...Sve i svasta smo prosli zajedno, bila mi je prva, ja njoj prvi, provodili svaki slobodan trenutak , podrzavali kada je tesko, slavila kada je lepo...Ni dan danas nisam siguran u razlog naseg rastanka...Ni ona ni ja nismo hteli da popustimo...Nismo se culi, vreme je prolazilo a ja sam poceo polako da shvatam da sam izgubio jedan deo sebe ali moj muski ego i moja surova tvrdoglavost nisu mi dali za pravo da podvijem rep i da pokusam da izgladim stvari...To pamtim kao jako tezak period svog zivota, tada sam prvi put shvatio da bi igrao profesionalno fudbal prvo sto treba je mir u privatnom zivotu da bi moga da budes fokusiran i skoncentrisan na stvari koje radis u ovom slucaju fudbal...Nisam mogao da zapamtim na treningu prostu vezbu, nisam mogao da spavam, da normalno jedem...Trener, saigraci pa cak svi u klubu su videli da to nisam ja...Trener me zvao na razgovor, tada sam sa njim imao odnos kao sa ocem, pitao je sta se desava samno? Nisam znao sta da mu odgovorim, isto kao i sada kada mi je tesko sve drzim u sebi nasmejem se i kazem sve je uredu.....

Ustalio sam se u ekipu, prvenstvo je pocelo...Secam se da nas niko nije ubrajao medju favorite za ulazak u drugu ligu...Nekako smo nenametljivo zaseli na celo tabele posle nekolilo utakmica ali to je sve bio plod dobrog rada i dobrog vodjenja...Polako su ekipe pocele da nas respektuju...Utakmice su prolazile a mi smo svake nedelje pravili sve vecu bodovnu razliku u odnosu na drugog...Utakmica koja mi je ostala urezana u secanje bila je protiv filijale Partizana, Teleoptika...Da bi liga bila malo zanimljivija Teleoptik je dosao sa pola prvotimaca Partizana...Na papiru su izgledali mocno..Pajovic,Lola Smiljanic, Nebojsa Marinkovic, Borko Veselinovic, Miroslav Radovic....Poluvreme je bilo 3:0 za nas, tako je ostalo do kraja utakmice...Tada su svi polako digli ruke u borbi sa nama za ulazak u 2 ligu...Bili smo dominantni i nista nije moglo da nas zaustavi ka zacrtanom cilju....Ja sam iz utakmice u utakmicu napredovao, bio sam posvecen fudbalu i profesionalnom zivotu...Tada su plate bile male ako se dobro secam imao sam sa svojih 17 godina platu 35 hiljada dinara, placen stan, dva obroka u restoranu i imali smo premije za pobede i neresene rezultate...Bio sam zadovoljan i srecan, zaradjivao sam dovoljno da u tim godinama lepo zivim i da mogu sebi

 da priustim  neke stvari iz tada popularne "Teranove"......Imao sam devojku koju volim, koja me je postovala, podrzavala, bila uz mene u teskim trenucima...imao sam svoju porodicu, zdravlje...sve sto je potrebno da se razvijam onako kako bi trebalo......Sve je bilo na meni.

Smestio sam se, na red je dosao i prvi trening...Bilo je toliko igraca da su obadve svlacionice bile pune...Svi su bili na probi, svi su pocinjali od nule...Trener je bio Zoran Milinkovic, treniralo se dva puta dnevno...Dosao je dan da se trener izjasni ko ostaje...Bio sam odabran sa jos par igraca, bio sam jako srecan jer sam opet dokazao sebi da vredim...Kada smo potpisali ugovore i kada sam imao puno poverenje trenera na prijateljskim utakmicama dogodilo se nesto cemu se niko nije nadao, trener je podneo ostavku i preuzeo FK Obilic..Dosao je novi trener, i opet sve ispocetka...dokazivanje, nervoza, trening...Ta sezona je bukvalno proletela, zavrsili smo negde na sredini tabele...Na pocetku sledece sezone u klub se vratio Zoran Milinkovic, doveo par novih igraca, tada smo isli na pripreme na Rudnik pa potom na Borsko jezero...Verovali ili ne tada nije bilo para za lap topove pa smo tako ja i moja dva druga Djordje Cotra i Sindja spakovali ceo kompijuter Pentium 3 u autobus...Tada smo bili zarazeni igricom "Football Manager", i nismo mogli da zamislimo dan na pripremama bez nje....Trener je napravio sjajnu ekipu, tada smo izlazili na kraj sa velikim brojem prvoligaskih ekipa...nabrojacu samo neka imena igraca koja su potom napravila i dobre karijere..Bili su tu Dordje Cotra, Predrag Lazic, Aleksandar Djukic, Zoran Knezevic, Novak Martinovic....

Okrenuo sam devojku i saopstio sta se dogodilo a potom porodicu...Posle par minuta devojka me je zvala sa idejom da dodjem u BSK Borcu jer njen prvi komsija je bio u upravi pomenutog kluba...Nisam imao sta da izgubim, seo sam na autobus i uputio se za Borcu...Sacekala me na stanici i zajedno smo otisli na razgovor...Objasnio mi je da je klub u trecoj ligi da dolazi novi trener da se menja ceo igracki kadar i da ce biti dosta igraca na probi..Ponudio mi je da budem kod njega dok klub ne odluci da li ostajem...Posto sam morao da ispraznim stan koji sam imao od Partizana seo sam na autobus i krenuo po stvari...Jako mi je bilo tesko dok sam se pakovao, lep deo svog zivota sam proveo u tom stanu...Prisecao sam se svih lepih momenata koje sam proveo u njemu..Kada sam prvi put slavio "Novu Godinu" sa drugarima sa Uba Bobanom Stefanovicem, Murketom, Jeremom....I par drugarica :-)....Kada sam prvi put napravio romanticnu veceru, kada sam na kraju krajeva prvi put postao "musko"(iz ljubavi naravno) :-))), moje odrastanje, sazrevanje.....sve sam to ostavljao za sobom i krenuo u nesto novo, nesto nepoznato.....

Vec sam bio omladinac Partizana(kategorija pred ulazak u prvi tim) isli smo na pripreme na Kopaonik zajedno sa generacijom 86' koja je proglesena za najbolju generaciju u istoriji Partizana...Lola Smiljanic, Nebojsa Marinkovic, Stefan Babovic, Borko Veselinovic, Tomislav Pajovic.....Tamo sam upoznao devojku za koju sam mislio da je zena mojih snova, bila je na pripremam sa kosarkaskom ekipom Bsk Borce...Prva ozbiljna ljubav, nije mi bilo tesko da na -15 sednem na autobus sa Kanarevog brda do Borce samo da je vidim...U medjuvremenu sam dobio cimera sada vec poznatog igraca Legije Miroslava Radovic koji je vec tada igrao za Teleoptik i skupio par nastupa za prvi tim Partizana...Njega pominjem jer mi je dosta pomagao sa savetima, nekada davao stvari da se lepo obucem, vozio....Blizio se cas kada ce neko dobiti sansu za prvi tim, niko nije slutio sta nas ceka...Jedan dan je dosao trener Zvonko Popovic i saopstio da Partizan vise ne racuna na nasu generaciju i da ce nase mesto zauzeti mladja generacija za koju su tada igrali Scepovic, Jovetic, Bosancic, Ivan Obradovic, Nenad Marinkovic...Ceo svet mi se srusio...Ponavljao sam u glavi..Sta sad?Gde?Sve ispocetka?...