Ustalio sam se u ekipu, prvenstvo je pocelo...Secam se da nas niko nije ubrajao medju favorite za ulazak u drugu ligu...Nekako smo nenametljivo zaseli na celo tabele posle nekolilo utakmica ali to je sve bio plod dobrog rada i dobrog vodjenja...Polako su ekipe pocele da nas respektuju...Utakmice su prolazile a mi smo svake nedelje pravili sve vecu bodovnu razliku u odnosu na drugog...Utakmica koja mi je ostala urezana u secanje bila je protiv filijale Partizana, Teleoptika...Da bi liga bila malo zanimljivija Teleoptik je dosao sa pola prvotimaca Partizana...Na papiru su izgledali mocno..Pajovic,Lola Smiljanic, Nebojsa Marinkovic, Borko Veselinovic, Miroslav Radovic....Poluvreme je bilo 3:0 za nas, tako je ostalo do kraja utakmice...Tada su svi polako digli ruke u borbi sa nama za ulazak u 2 ligu...Bili smo dominantni i nista nije moglo da nas zaustavi ka zacrtanom cilju....Ja sam iz utakmice u utakmicu napredovao, bio sam posvecen fudbalu i profesionalnom zivotu...Tada su plate bile male ako se dobro secam imao sam sa svojih 17 godina platu 35 hiljada dinara, placen stan, dva obroka u restoranu i imali smo premije za pobede i neresene rezultate...Bio sam zadovoljan i srecan, zaradjivao sam dovoljno da u tim godinama lepo zivim i da mogu sebi

 da priustim  neke stvari iz tada popularne "Teranove"......Imao sam devojku koju volim, koja me je postovala, podrzavala, bila uz mene u teskim trenucima...imao sam svoju porodicu, zdravlje...sve sto je potrebno da se razvijam onako kako bi trebalo......Sve je bilo na meni.