U kampu smo bili nekih 10 dana, na dan kada je trebao da se objavi spisak imali smo prijateljsku utakmicu sa Zemunom...Igrao sam celo drugo poluvreme, na svojoj prirodnoj poziciji "stopera" odigrao sam nekih 40 minuta, poslednjih 5 min selektor me prekomandovao na "levog beka"...Imao sam jedan malo ostriji duel sa napadacem i cuo selektora kako uplaseno govori "Polako nemoj sad da se povredis "....Vec tada sam znao, ne namerno da idem na kvalifikacije u Letoniju...Uvece smo imali sastanak, Selektor je drzao papir u rukama i citao igrace koji putuju...Bio sam prvi na spisku, prvo sam okrenuo tada trenera Zorana Milinkovic i sopstio mu a posle roditelje i brata...Mislio sam da sanjam, da je sve to samo lep san....San iz kojeg nikako nisam hteo nikada da se probudim...Rano smo dobili uredno spakovane torbe za put, dvoje pari kopacki Loto...Morali smo da nosimo Loto kopacke jer je takao bilo u ugovoru...Ja mislim da tada niko nije nosio Loto kopacke u svojim klubovima i niko nije bio naviknut...Onda smo dosli na ideju da na kopacke koje vec nosimo samo odsijemo znak i nalepimo Loto logo...Svi smo tada to uradili kod popularnog trgovca sportske opreme Bukija u Batajnici...Svi smo imali Nike, Adidas, Puma....Ali sve su tada bile sa znakom Loto....Prvi put sam leteo avionom, za divno cudo nisam imao nikakav strah, let je prosao brzo i bez poteskoca...Smestili smo se u hotel u centru Rige....Polako sam osecao nervozu...Organizam me spremao zs nesto veliko sto tek treba da usledi....

Onda se desilo nesto sto cu ceo zivot pamtiti...Bio je Ponedeljak, zavrsilis mo trening, istusirao sam se, brisao peskirom i u tom trenutku u svalicionicu ulazi trener Zoran Milinkovic,svi smo seli i cekali sta ima da kaze...Poceo je sa recenicom "Postali smo veliki klub,od danas imamo reprezentativca Srbije i Crne Gore"...Gorane cestitam, pozvan si za reprezentaciju do 19 godina.!!!! Bio sam u soku, svi su poceli da me grle da cestitaju....Ja nisam znao sta da kazem, zvao sam roditelje da im saopstim vest, svi su bili presrecni...Sutradan sam spakovao stvari otisao na prozivku na Kosutnjak, u hotel Trim.....Poznavao sam vecinu igraca , secam se da su svi pozvani bili iz Crvene Zvezde, Rad, Partizan, Celzi.....Jedino sam ja bio pozvan iz 3 Lige sto je bilo jos vece priznanje za mene....Prvi sastanak je protekao tako sto je Selektor Mijo Radulovic rekao da od nas 30 samo 22 ce ici na kvalifikacije u Letoniju...Da budem iskren nisam se previse nada da cu ici na zavrsnicu, ali sam potajno verovao..Konkurencija je bila velika...Nenad Tomovic, Nemanja Pejcinovic, Slobodan Rajkovic, Andrija Kaludjerovic, Milos Bosancic....Bio sam srecan sto sam tu, bio sam izabran u 30 najboljih igraca u zemlji, taj osecaj kada imas opremu na sebi svoje zemlje je neprocenjiv.....Polako su moji snovi poceli da se ostvaruju

Ostala su 5 kola do kraja prvog dela sezone, imali smo veliku prednost u odnosu na drugog...Tada je izasao novi model Nike Total 90, toliko su mi se svidjale da sam seo na autobus i otisao u prodavnicu u Knez Mihajlovoj samo da ih vidim i dotaknem...Kada sam stigao stao sam pored njih, gledao sam ih kao malo dete kolace u izlogu poslasticarnice...Cena je bila 27 hiljada a moja palata je bila 35 hiljada...Rekao sam sebi cim primim platu da cu ih uzeti pa makr nemao posle za osnovne potrebe...Tako je i bilo u petak dan pred utakmicu sa Sindjelicem primili smo platu, seo sam na autobus i pravac Nike Shop, tesko sam se rastao sa 27 hiljada ali u isto vreme sam bio jako srecan....Verovali ili ne obuo sam ih prvi put sutradan na utakmici, zuljale su me, stopala su me bolela ali sve je to nestalo

kada sam iz slobodnog udarca sa nekih 35 metara dao gol...U medjuvremenu stvari sa devojkom sa kojom sam bio vec dve ipo godine u vezi pocele su da se komplikuju...Sve i svasta smo prosli zajedno, bila mi je prva, ja njoj prvi, provodili svaki slobodan trenutak , podrzavali kada je tesko, slavila kada je lepo...Ni dan danas nisam siguran u razlog naseg rastanka...Ni ona ni ja nismo hteli da popustimo...Nismo se culi, vreme je prolazilo a ja sam poceo polako da shvatam da sam izgubio jedan deo sebe ali moj muski ego i moja surova tvrdoglavost nisu mi dali za pravo da podvijem rep i da pokusam da izgladim stvari...To pamtim kao jako tezak period svog zivota, tada sam prvi put shvatio da bi igrao profesionalno fudbal prvo sto treba je mir u privatnom zivotu da bi moga da budes fokusiran i skoncentrisan na stvari koje radis u ovom slucaju fudbal...Nisam mogao da zapamtim na treningu prostu vezbu, nisam mogao da spavam, da normalno jedem...Trener, saigraci pa cak svi u klubu su videli da to nisam ja...Trener me zvao na razgovor, tada sam sa njim imao odnos kao sa ocem, pitao je sta se desava samno? Nisam znao sta da mu odgovorim, isto kao i sada kada mi je tesko sve drzim u sebi nasmejem se i kazem sve je uredu.....

Ustalio sam se u ekipu, prvenstvo je pocelo...Secam se da nas niko nije ubrajao medju favorite za ulazak u drugu ligu...Nekako smo nenametljivo zaseli na celo tabele posle nekolilo utakmica ali to je sve bio plod dobrog rada i dobrog vodjenja...Polako su ekipe pocele da nas respektuju...Utakmice su prolazile a mi smo svake nedelje pravili sve vecu bodovnu razliku u odnosu na drugog...Utakmica koja mi je ostala urezana u secanje bila je protiv filijale Partizana, Teleoptika...Da bi liga bila malo zanimljivija Teleoptik je dosao sa pola prvotimaca Partizana...Na papiru su izgledali mocno..Pajovic,Lola Smiljanic, Nebojsa Marinkovic, Borko Veselinovic, Miroslav Radovic....Poluvreme je bilo 3:0 za nas, tako je ostalo do kraja utakmice...Tada su svi polako digli ruke u borbi sa nama za ulazak u 2 ligu...Bili smo dominantni i nista nije moglo da nas zaustavi ka zacrtanom cilju....Ja sam iz utakmice u utakmicu napredovao, bio sam posvecen fudbalu i profesionalnom zivotu...Tada su plate bile male ako se dobro secam imao sam sa svojih 17 godina platu 35 hiljada dinara, placen stan, dva obroka u restoranu i imali smo premije za pobede i neresene rezultate...Bio sam zadovoljan i srecan, zaradjivao sam dovoljno da u tim godinama lepo zivim i da mogu sebi

 da priustim  neke stvari iz tada popularne "Teranove"......Imao sam devojku koju volim, koja me je postovala, podrzavala, bila uz mene u teskim trenucima...imao sam svoju porodicu, zdravlje...sve sto je potrebno da se razvijam onako kako bi trebalo......Sve je bilo na meni.

Smestio sam se, na red je dosao i prvi trening...Bilo je toliko igraca da su obadve svlacionice bile pune...Svi su bili na probi, svi su pocinjali od nule...Trener je bio Zoran Milinkovic, treniralo se dva puta dnevno...Dosao je dan da se trener izjasni ko ostaje...Bio sam odabran sa jos par igraca, bio sam jako srecan jer sam opet dokazao sebi da vredim...Kada smo potpisali ugovore i kada sam imao puno poverenje trenera na prijateljskim utakmicama dogodilo se nesto cemu se niko nije nadao, trener je podneo ostavku i preuzeo FK Obilic..Dosao je novi trener, i opet sve ispocetka...dokazivanje, nervoza, trening...Ta sezona je bukvalno proletela, zavrsili smo negde na sredini tabele...Na pocetku sledece sezone u klub se vratio Zoran Milinkovic, doveo par novih igraca, tada smo isli na pripreme na Rudnik pa potom na Borsko jezero...Verovali ili ne tada nije bilo para za lap topove pa smo tako ja i moja dva druga Djordje Cotra i Sindja spakovali ceo kompijuter Pentium 3 u autobus...Tada smo bili zarazeni igricom "Football Manager", i nismo mogli da zamislimo dan na pripremama bez nje....Trener je napravio sjajnu ekipu, tada smo izlazili na kraj sa velikim brojem prvoligaskih ekipa...nabrojacu samo neka imena igraca koja su potom napravila i dobre karijere..Bili su tu Dordje Cotra, Predrag Lazic, Aleksandar Djukic, Zoran Knezevic, Novak Martinovic....

Okrenuo sam devojku i saopstio sta se dogodilo a potom porodicu...Posle par minuta devojka me je zvala sa idejom da dodjem u BSK Borcu jer njen prvi komsija je bio u upravi pomenutog kluba...Nisam imao sta da izgubim, seo sam na autobus i uputio se za Borcu...Sacekala me na stanici i zajedno smo otisli na razgovor...Objasnio mi je da je klub u trecoj ligi da dolazi novi trener da se menja ceo igracki kadar i da ce biti dosta igraca na probi..Ponudio mi je da budem kod njega dok klub ne odluci da li ostajem...Posto sam morao da ispraznim stan koji sam imao od Partizana seo sam na autobus i krenuo po stvari...Jako mi je bilo tesko dok sam se pakovao, lep deo svog zivota sam proveo u tom stanu...Prisecao sam se svih lepih momenata koje sam proveo u njemu..Kada sam prvi put slavio "Novu Godinu" sa drugarima sa Uba Bobanom Stefanovicem, Murketom, Jeremom....I par drugarica :-)....Kada sam prvi put napravio romanticnu veceru, kada sam na kraju krajeva prvi put postao "musko"(iz ljubavi naravno) :-))), moje odrastanje, sazrevanje.....sve sam to ostavljao za sobom i krenuo u nesto novo, nesto nepoznato.....

Vec sam bio omladinac Partizana(kategorija pred ulazak u prvi tim) isli smo na pripreme na Kopaonik zajedno sa generacijom 86' koja je proglesena za najbolju generaciju u istoriji Partizana...Lola Smiljanic, Nebojsa Marinkovic, Stefan Babovic, Borko Veselinovic, Tomislav Pajovic.....Tamo sam upoznao devojku za koju sam mislio da je zena mojih snova, bila je na pripremam sa kosarkaskom ekipom Bsk Borce...Prva ozbiljna ljubav, nije mi bilo tesko da na -15 sednem na autobus sa Kanarevog brda do Borce samo da je vidim...U medjuvremenu sam dobio cimera sada vec poznatog igraca Legije Miroslava Radovic koji je vec tada igrao za Teleoptik i skupio par nastupa za prvi tim Partizana...Njega pominjem jer mi je dosta pomagao sa savetima, nekada davao stvari da se lepo obucem, vozio....Blizio se cas kada ce neko dobiti sansu za prvi tim, niko nije slutio sta nas ceka...Jedan dan je dosao trener Zvonko Popovic i saopstio da Partizan vise ne racuna na nasu generaciju i da ce nase mesto zauzeti mladja generacija za koju su tada igrali Scepovic, Jovetic, Bosancic, Ivan Obradovic, Nenad Marinkovic...Ceo svet mi se srusio...Ponavljao sam u glavi..Sta sad?Gde?Sve ispocetka?...

Posle godinu dana provedenih u Eurokolosu, otac Sase Misica koji je tada vec branio u Partizanu pitao me je da li bih isao tamo...Iako sam jedini u porodici bio Zvezdas prihvatio sam...Vec sam poznavao dosta igraca ali najvise mi je pomogao sam"Miske"...U to vreme moj mladji brat Marko uveliko je trenirao i igrao za FK Jedinstvo Ub...Ja sam dobio smestaj od Partizana na Kanarevom brdu  imali smo obezbedjenu hranu u restoranu na stadionu JNA...Mama i tata su bili jako zabrinuti sto tako rano odlazim sam da zivim u Beograd, ali pomorili su se sa cinjenicom da necu biti hirurg ili advokat vec to sto sam najvise voleo da radim a to je fudbal...Tada smo svi iz tima isli u isto odeljenje u skolu u Zemunu popularni "Zmaj"...ali posle nekih 6 meseci svi smo otisli na vanredno predavanje jer nismo stizali da uskladimo skolu sa treningom....Nedugo zatim mladji brat Marko je dosao u partizan...Tada se vec za njega pricalo da je jedan od najboljih igraca u zemlji...Uveliko je igrao za reprezentaciju, bio prvi strelac prvenstva...Bio sam jako srecan kada bih gledao njegove utakmice ustvari bio sam ponosan na njega..bio je najbolji igrac u generaciji iz koje su sada izasli igraci poput Ljajica, Scepovica, Ostojica.....Vec sam se prilagodio na zivot u Beogradu, jurnjavu, buku, galamu....Svi su negde zurili pa sam i ja tako nazalost previse zurio sa svojim odrastanjem i sazrevanjem.....

Posle kratke epizode u Crvenoj Zvezdi kada sam resio da ne putujem vise na treninge, pojavio se pravo niodkuda privatni klub "Eurokolos" koji se takmicio u Beogradskoj ligi sa sredistem u Zelezniku...Predsednik je imao svoj veliki biznis i u to vreme je bio jako imucan covek...Prihvatio sam, imao sam takav dogovor sa njim da je vozac svaki dan dolazio po mene na Ub i vozio na trening za Beograd a posle treninga kuci...Tada sam poceo prvi put da zaradjujem, koliko se secam predsednik mi je davao posle svake pobede 1000 din...Prvi put sam birao broj na dresu i od tada postoji ljubav prema broju 24....Prvu sezonu sam zavrsio kao prvi strelac lige a Eurokolos na 1 mestu...Tada sam bio napadac, kasnije sticajem okolnosti zbog svoje konstitucije su me prekomandovali na stopera....Posle odredjenog vremena sam za sobom povukao i najboljeg druga Darka Rakic tako da sam bio jako srecan sto sam imao nekog pored sebe koga sam voleo i postovao.......Stalno smo putovali, a svake letnje pripreme smo provodili na Palicu...Tada sam se prvi put zaljubio, imao devojku sa kojom sam potom bio dugo....Ona je bila odbojkasica, isli smo u istu skolu ali necu pominjati njeno ime.....Eurokolos je svakim danom bio sve jaci dolazili su decaci iz cele Srbije i secam se da smo se ravnopravno borili sa OFK Beogradom, Radom....

Pored putovanja u Beograd i pohadjanja skole na Ubu poceo je turnir  osnovnih skola gde bi skola koja pobedi na opstisnskom potom regionalnom isla na zavrsnicu turnira u Beograd...Tacnije na Republicko gde bi se sastali pobednici Zapadne srbije, Severne, Juzne i Istocne....Moja skola se plasirala na Republicko ali nije imala para da finansira taj put tako da je isla ekipa koju smo porazili u finalu reginalnog takmicenje...Tada sam prvi put tugovao zbog fudbala jer sam jako zeleo da igram zavrsnicu turnira...Potom su nastali prvi problemi u Crvenoj Zvezdi gde su neki "fudbaleri" dobili smestaje sa hranom a neki nisu...Ja sam bio u grupi tih koji nisu dobili....Bio sam jako razocaran jer sam hteo da malo olaksam roditeljima koji su mi placali put, hranu....Prvi put sam se suocio sa samim sobom i mojim karakterom koji ce mi potom kroz zivot mnogo puta doci glave....Otac ili majka su mi svako jutro ostavljali pare na stolu za put i hranu...Ja sam mesec dana uzimao pare ali nisam isao za Beograd na trening kao sto su moji roditelji mislili nego u Sony klub...Tamo bih ostajo do 12 a potom odatle isao u skolu...to je trajalo mesec dana dok jedan dan nije zazvonio fiksni telefon...Javila se mama, odmah

po izrazu njenog lica sam video da nesto nije uredu...To je bio trener koji je pitao sta se desava samnom sto ne dolazim na treninge...Mama je bila u soku, rekla je da sam bolestan i spustila slusalicu...Prva laz, prvo razocarenje mojih roditelja.....Sve to zbog moje sujete, zasto su oni dobili stan i hranu a ja ne?....Da li sam dovoljno dobar?...Prvi put sam sumnjao u sebe.....

Na pocetku sam stalno bio na relaciji Ub-Beograd, morao smo da uskladim skolu i treninge...Vec tada se  proculo da sam poceo da treniram za nas najveci klub tako da sam imao dosta povlastica u skoli...Polako sam se privikao na takav nacin zivota, ceo dan sam bio van kuce, dosao bih uvece vecerao pa sutra sve ispocetka..Secam se da smo posle svakog treninga isli u pekaru pored stadiona koju su drzali Zeljko Raznatovic i Ceca, imali su najbolji zu-zu i burek u gradu...U medjuvremenu je doslo do smene trenera preuzeo nas je nekada veliki igrac Crvene Zvezde i reprezentacije Jugoslavije Vojin Lazarevic...Tada smo kao najmladji uzrast imali tu cast da na Marakani skupljamo lopte u toku utakmice prvog tima....Taj osecaj pune Marakane ,svi u transu, imao sam utisak da ce svakog trenutka da se srusi stadion...Bio sam privilegovan sto sam sve to tako rano mogao da vidim i dozivim....

Kada smo krenuli na prvi trening Crvene Zvezde secam se da nas je vozio Obradovicev otac u "Golf" trojci.... Pamtim i dan danas ceo put i moje ushicenje kada sam ugledao veliku tablu sa natpisom Beograd..Kako smo se blizili Marakani bio sam sve nervozniji i onda kada sam ugledao stadion koji sam do tada gledao na televiziji i na svom posteru u sobi preko celog zida mislio sam da je vreme stalo...

Gledao sam ga kao alpinista Mont Everest koji zeli zarko da osvoji...Bio sam uplasen, docekao nas je trener Konstantin Djuric odveo do svlacionice koja je bila smestena na jugu Marakane gde su bili i pomocni tereni gde smo trenirali...Predstavio nas je saigracima...Zaduzili smo opremu kod ekonoma...Ali taj osecaj kada sam obukao majcu za trening i kada sam pogledao grb Crvene Zvezde  nikada necu zaboraviti...Ljubav na prvi pogled......

Stadion je bio udaljen nekih deset minuta voznje biciklom...Posto su mama i tata radili ja sam morao sam da se snalazim  pa sam tako  sa svojom "Ponikom" zurio posle skole na trening...Bila je to po mnogim mestanima Uba jedna od boljih generacija koja se formirala...Bili smo jako dominantni u Zapadnoj Srbiji i brzo se proculo za nas...Tada sam prvi put dobio poziv tacnije nas pet pozvani smo za reprezentaciju Zapadne Srbije...Gde sam potom sticajem okolnosti i karakteristikama koje su me krasile (borbenost,pozrtvovanje) dobio kapitensku traku...Na nesrecu ta se generacija brzo razisla....Milos Obradovic i ja smo otisli u Crvenu Zvezdu, Darko Rakic, Rados Kadijevic, Nikola Marinkovic (Radnicki Obrenovac) , Raca Petrovic, Nemanja Matic(Radnicki 1905) , Sasa Misic(Partizan) .....

I tako je sve pocelo, prvi trening kod pokojnog Nikole Miljkovic kome sam i dan danas zahvalan na svemu....On je bio taj koji je mnogo doprineo tome da kasnije ostvarim snove koje sam sanjao a koji su izgledali tako nedostizno...Toliko sam voleo fudbal da sam zeleo da trening vecno traje a svaki put kada sam trebao da idem na trening imao sam one leptirice u stomaku kao kada se zaljubite i kada nestrpljivo cekate da vidite tog nekog....Eto toliko sam voleo fudbal...Jednog dana posle izvesnog vremena od pocetka treniranja bio sam u kuci, tacnije svi smo bili...Neko je pozvonio na vrata, otac je otvorio i cuo sam meni poznat glas "Gorane koristi desnu nogu", "Gorane bolja kordinacija"!!!.....Bio je to moj trener....Rekao je mojim roditeljima da sam izabran u tih dvadeset decaka koji ce biti registrovani kao najmladja grupa u FK Jedinstvo Ub....Bio sam tako ponosan na sebe...Odzvanjalo mi je u glavi...Uspeo si!!! Poceo sam da zivim svoj san.......

Secam se da sam cekao rano da otac ode na posao da bih mogao da odem do ostave i obucem njegove kopacke "Brasil" nije mi smetalo sto su bile 10 brojeva vece....Znao bih u njima da setam po dvoristu ceo dan mastajuci da sam na nekom prepunom stadionu...Otac nije voleo da mu se diraju kopacke,

bile su uvek uredno namazane tada popularnim Imalinom tako da sam stalno pre nego sto se vrati sa posla morao da ih namazem i vratim na isto mesto na polici gde su bile da ne bi primetio...Kada su roditelji i sami shvatili da imam veliku zelju da budem sportista i da sam znao danima da molim da dobijam batine i placem samo zato da me upisu u skolu fudbala na kraju su popustili...Secam se da me je otac odveo i da je bilo mnogo dece i da je od nas tridesetak trebalo da se izdvoji dvadesetero koji bi trebalo da budu petlici(najmanji uzrast)u FK Jedinstvu Ub...Inace u Jedinstvu su stasali igraci poput Dragana Dzajica,Duleta Savic sadasnji aktivni  igraci Nemanja Matic,Radosav Petrovic....

Sve je pocelo u jednom malom selu nadomak mog rodnog mesta Uba....Mesto se zvalo Zvizdar tu bi svi provodili svoje letnje raspuste...Bilo je mnogo dece a samim tim je bilo stalno prisutno i njegovo visocanstvo fudbal....Inace nikada nisam imao pritisak od svojih roditelja da se bavim fudbalom ili nekim drugim sportom iako je to bila fudbalska porodica,pocev od mog dede,drugog dede,oca....Voleo sam fudbal sam od sebe,ustvari valjda su tada nastupili na snagu geni....Moj otac je bio uspesan fudbaler u to vreme u saroj Jugi igrati 3 ligu ili cetvrtu je bilo isto kao danas biti u nasoj najacoj ligi....Secam se da je poceo da igra bas za to nase malo selo Zvizdar koje je u tom trenutku bilo dosta poznat klub u regionu zapadne Srbije..Nisam propustao ni jedan njihov trening ili utakmicu...Bio sam srecan i kada trcim po lopte koje odu iza gola...Bio sam srecan samo da dotaknem loptu...I tada sam poceo da sanjam...Da mastam...Niko nije moga da mi zabrani to,da ukrade moje vreme kada legnem da spavam i zaspim mastajuci kako igram pred punim stadionima...Kako igram za svoju zemlju...Koliko puta sam se samo preznojio od napada adrenalina dok sam mastao i tonuo u san....

Pa da pocnemo.....Na ovu ideju sam dosao samo iz jednog razloga a on jednostavan malo i otrcan ali iskren...zelim svojom pricom da pomognem mladim narastajima kako ne treba razmisljati i raditi u zivotu ako se odluce da se profesionalno bave fudbalom ali i ostalim sportovima koje traze mnogo odricanja za sam vrh...samim tim sto sam iskusio biti na samom vrhu a isto tako biti dole....Za vecinu ljudi koji prate fudbal i nisam toliko anoniman ali za ostale bio bi red da se predstavim...Goran Adamovic nekada velika nada i talenat srpskog fudbala a sada neko ko moze samo da pomogne mladim ljudima koji zele uspeh.....